КРАНИОСПИНАЛНА РАДИОТЕРАПИЈА У КОМБИНОВАНОМ ЛЕЧЕЊУ МЕДУЛОБЛАСТОМА ДЕЦЕ И ОМЛАДИНЕ

Сажетак

Наша студија имала је за циљ евалуацију резултата лечења комбинованом терапијом (хирургија, постоперативна краниоспинална зрачна терапија са хемиотерапијом или без ње) и процене фактора прогнозе, у које спадају: врста хируршког захвата, инфилтрација можданог стабла, степен проширености болести, постоперативни менингитис, присуство шанта, узраст, пол и временски интервал између оперативног лечења и започињања радиотерапије. У периоду од 1986. до 1996. године лечено је 78 пацијената комбинованим терапијским приступом, а 72 пацијента су била доступна за процену. Критеријуми за укључивање у студију су били следећи: хистопатолошки потврђена дијагноза, узраст до 22 године и претходно одсуство малигних болести. У постоперативном периоду пацијенти су имали начињену компјутеризовану томографију ендокранијума (CT), мијелографију и цитолошки преглед ликвора на малигне ћелије. На основу добијених података користили смо оперативну класификацију по Харисиадис-Чангу (Harisiadis-Chang) и Џенкинову (Jenkin) класификацију према прогнозним параметрима. Код свих пацијената спроведено је хируршко лечење и краниоспинална зрачна терапија, а адјувантна хемиотерапија спроведена је код 63 пацијента. Стопе преживљавања рађене су Каплан-Мајеровом (Kaplan-Meier) методом, а статистичке разлике преживљавања лог-ранк и Вилкоксон (Wilcoxon) тестом. Током периода праћења од једне године до 12 година (просечно три године) двогодишње и петогодишње укупно преживљавање и преживљавање без знакова болести износило је 66% и 51 %, односно 53% и 47%. Дијагностиковали смо 32 рецидива. У односу на анализиране факторе прогнозе, значајно боље преживљавање је било код пацијената код којих је учињена тотална или суптотална екстирпација тумора, код којих није било инфилтрисано мождано стабло или кичмена мождина и који нису имали менингитис у постоперативном периоду. Млађи узраст деце има значајно лошије преживљавање у односу на млађе адулте. Пацијенти код којих је радиотерапија започела у периоду од два месеца после хируршког лечења имали су боље преживљавање, мада није добијена статистички сигнификантна разлика због малог броја пацијената са одложеном радиотерапијом. Група код које је спроведена адјувантна хемиотерапија имала је боље преживљавање, али није потврђена статистичка значајност. На основу ових чињеница потребно је дефинисати групе стандардног и високог ризика. Хирургија и радиотерапија имају јасно дефинисано место у оквиру комбинованог лечења. Неопходна су даља истраживања антинеопластичне терапије у комбинованом приступу, посебно за групу високог ризика.

Кључне речи: медулобластом, фактори прогнозе, хирургија, краниоспинална радиотерапија.