Лечење пуштањем крви некад и сад

Сажетак

Увод Пуштање крви у циљу лечења практикује се бар око три хиљаде година и било је један од најчешћих метода лечења уопште.

Садржај Терапијска вредност пуштања крви није довођена у питање све до XIX века. Тада је пуштање крви као начин лечења почело постепено да се напушта, али се још увек практикује у арапској и традиционалној кинеској медицини, док се у „западној“ медицини задржало за свега неколико индикација. Пуштање крви се заснивало на веровању да се њим поправља поремећена равнотежа у телесним соковима, тзв. „хуморима“ и да се њим одстрањују сувишна количина крви и штетни димови („пнеуме“) који се нагомилавају у организму. Пуштање крви је било индиковано у лечењу скоро свих познатих болести, чак и очигледне анемије. Оно је извођено скарификацијом у комбинацији са вантузама, флеботомијом, тј. венесекцијом (ретко артериотомијом) и применом пијавица. Пуштање крви су у разним периодима практиковали свештеници, лекари, бербери, посебно тзв. бербери-хирурзи, али и лаици. Најчешће је пуштано од пола до два литра крви, некад и више. Код далеко највећег броја болесника пуштање крви је имало штетне последице по здравље болесника, а узима се као поуздана чињеница да је код неких болесника оно било фатално или је снажно допринело таквом исходу. У XX веку, у научној, тзв. „западној“ медицини, пуштање крви је још увек практиковано у лечењу хипертензије, тешке срчане слабости и едема плућа, али су и те индикације временом напуштене.

Закључак Данас се пуштање крви као начин лечења практикује само код полицитемије, хемохроматозе и неких облика порфирије, а пијавице се још увек ту и тамо користе у реплантационој и пластичној хирургији, врло ретко у неким другим специфичним околностима.

Кључне речи: пуштање крви; скарификација; вантузе; флеботомија; артериотомија; пијавице